 |
| Razaranje Sodoma, Gistav Dore |
Ali sem radoznalosti mogla sam imati i drugih pobuda.
Osvrnula sam se iz žalosti za zdelom od srebra.
Iz nepažnje – vezujući kaiščić sandale.
Da ne bih više gledala u pravedni vrat
svoga muža Lota.
Iz nagle sigurnosti da kad bih umrla
on ne bi čak ni zastao.
Iz neposlušnosti pokornih.
U osluškivanju potere.
Pogođena tišinom, u nadi da se Bog predomislio.
Naše dve kćerke već su nestajale iza vrha brežuljka
Osetila sam u sebi starost. Sanjivost.
Osvrnula sam se spuštajući na zemlju tobolac.
Osvrnula sam se iz plašnje, na koju stranu da stupim.
Na moju sreću pojaviše se zmije,
Paukovi, miševi i mladunčad supova.
Ne više ni dobro ni zlo – već naprosto sve što je
živelo, puzalo, skakalo u sveukupnoj plašnji.
Osvrnula sam se zbog usamljenosti.
Zbog stida što bežim krišom.
Iz želje da kriknem, da se vratim.
Ili tek tada kad se digao vetar,
razvezao mi kosu i zadigao suknju.
Činilo mi se da to vide oni sa zidina Sodome
i praskaju u glasan smeh, jednom i još jednom.
Osvrnula sam se u gnevu.
Da bih uživala u njihovoj propasti.
Osvrnula sam se zbog svih navedenih pobuda.
Osvrnula sam se bez sopstvene volje.
To se samo kamen okrenuo, krckajući podamnom.
To mi je pukotina odjednom presekla put.
Na rubu je tapkao hrčak, uspravljen na dve noge.
I tada oboje pogledasmo unatrag.
Ne, ne. Ja sam trčala dalje,
vukla se i uzletala,
sve dok se tama ne strovali s neba,
a s njom usijan šljunak i mrtve ptice.
Više puta okrenula sam se zbog ponestalog daha.
Ko bi to video, pomislio bi da igram.
Nije isključeno da sam imala oči otvorene,
Moguće je da sam pala licem okrenuta gradu.
